Наводњавање
Већина природних врста воћа, као што је аронија, ће преживити у условима нормалне влажности без додатног наводњавања под условом да се недозволи раст корова. Међутим, наводњавање ће побољшати успостављање плантаже и убрзан раст, а може бити неопходно за повећање приноса зависно о количини природних падавина. Једном кад су се биљке примиле, једна или два годишња наводњавања могу бити довољна
Тачне процене потребне воде за све природне врсте воћа нису познате.
Истраживања о најбољем времену и количини потребног наводњавања нису позната.
У полу-сувим климама, ново посађена стабла и жбуње требају 4Л воде седмично (еквивалентно 2.5цм/0.25м2 кише).
За време друге године потребно је 15-19Л сваке две седмице.
Те количине се могу постићи кишом.
Оптимална влажност земљишта за високе приносе је око 75% пољског водног капацитета, тј толико пора у земљишту треба да буде испуњено водом а остатак ваздухом. [4]
Једноставан тест да ли је наводњавање потребно јесте да се згњечи шака земље у грумен. Ако грумен задржава свој облик онда нема потребе за наводњавањем, ако се земља распада потребна је вода. Метода је брза и јефтина али је помало нетачна. Међутим могуће је да се аронија превише наводњава. Вишак воде може узроковати оштећење корена због слабе вентилације земље и може спречити узимање минерала и воде; младе биљке су посебно подложне труљењу корена. Претерана вода може допринети бљутавом укус и пуцању воћа.
Широк размак између редова и лимитиране количине воде чине наводњавање кап по кап најисплативијом методом. Коришћење прскалице или површинског наводњавја захтева дупло више воде него кап по кап метода.
Предности кап по кап наводњавања су многе. Вода долази тамо где је потребна (нема воде између редова, мање корова), опрема за навдоњавње је полу-фиксна (Ништа да се подиже или редовно помера наоколо), нижи трошкови рада, лишће се не залива што смањује вероватноћу обољења биљака, ветар нема утицаја на примену воде, друге операције у пољу се могу истовремено обављати а додатна храна (ђубриво) се може примењивати кроз систем. Притисак и брзина воде су мали, тако да су пумпе и црева мањи и цурења на спојевима је ређе. Пошто се троше мање количине воде, уштеда енергије и воде је лако могућа.
Мане су то што може доћи до зачепљења излаза са соли, алгама или земљом, могућа су механичка или оштећења од глодара а сунце може узроковати да пластичне цеви попуцају.
За разлику од Наводњавње кап по кап, наводњавање са системима изнад земље се може користити за заштиту од мраза за време цветања и чак раније у пролеће да одгоди цветање, ако су прољећне температуре веће од нормалних.
Једноставније технике наводњавња укључују гравитационо наводњавање са подигнутих танкова, и ручно заливање са танка којег вуче трактор. Ове методе могу бити најекономичније поготово за мале плантаже.
Ђубрење
Исправно коришћење ђубрива је важно за смањење трошкова, за развој здравих биљака, и да се смањи еколошки утицај. Претерана употреба ђубрива може да створи једнаке проблеме као и његов недостатак. Од свих важних минералних састојака, азот (Н), фосфор (П) и калијум (К) су они чије количине треба кориговати. Азот је хранљива материја која се најчешће тражи, али је уочено да се у воћњацима чешће јавља његов вишак него мањак.
Магнезијум, манган и бор су ретко потребни. Гвожђе, иако присутно, често није доступно биљкама на алкалној земљи. Чланови фамилије ружа су осетљиви на недостатак гвожђа, што се види по жутој боји лишћа (гвоздена хлороза).
Преријска земља у правилу захтева нивое храњиве материје од 35 кг Н, 27 кг П и 136 кг К по јутру (пола ха).
Анализа земље ће показати статус хранљивих материја. Важно је да узгојивачи прате раст нових изданака, боју лишћа и бујност као количину и величину воћа. Мали раст и бљедо зелено лишће указује на недостатак ђубрива.
Захтев за хранљивом материјом је вероватно већи за време раста, прије зрелости. За време периода активног раста предлаже се за жбунасте бобичасте усеве примена 39-45 кг Н, П 6кг, и 56 кг К по хектару годишње. У зрелој фази, захтеви опадају на 17 кг Н, 3кг П и 34 кг К по хектару, за принос од 5600 кг по хектару.
Анализа лишћа је најтачнија метода одређивања потребних минерала, под условом да је установљена оптимална концентрација хранљивих материјала. Провинција Онтарио предлаже за лишће вишње 2.2-2.8% Н, 0.15-0.2% П, 1.3-2.3% К, 1.2% Ца и 0.35% мг.
Ђубрива је најбоље применити у касну јесен или рано пролеће пре него што лишће почне да ничу. Најбоље је да се не ђубри (или наводњава) након бербе јер високи ниво ђубрива (и воде) одуговлаче процес зимског дрвењења.
Треба имати у виду да је костур свих органских састојака угљеник, кога у атмосфери има много мање него што је потребно биљкама, те отуда ђубрење органским материјалима има и улогу обезбеђења биљака угљендиоксидом. [3]
Захтеви за ђубрење ароније нису одређени. Не зна се колико су потребне или прикладне горе наведене препоруке за аронију. Тестове земље треба направити пре него што се примени ђубриво.
Фирма Супериор, Велика Плана у својој брошури о садњи ароније наводи да прије садње парцела треба да се пођубри НПК 15:15:15 минералним ђубривима,
500-600 кг / ха, или 50 - 60г по јамици, после чега се ђубриво помеша са земљом, да не дође до директног контакта са жилама кореновог система.
На овакав начин спречава се евентуално токсично дејство јаких концентрација минералних соли и сушење биљака у старту.
Уколико се користи згорели стајњак, 40-50 т / ха, количину НПК минералних ђубрива треба смањити на половину.
Током вегетације треба површину ђубрити са НПК 8:16:24 или сличним, око 500 кг / ха годишње. Пошто аронија споро расте ђубрива могу да се користе у тракама
на којима ће се садити и тако остварити уштеда.[4]
