Орезивање
Редовно, пажљиво орезивање је важно за одржавање здравља биљке и повећање приноса, али главно орезивање није неопходно све до 6-10 година старости.
Орезивање подразумева уклањање слабих, болесних и оштећених изданака. Ниске, раширене гране треба уклонити и центар грма стањити да би се држао отворен и тако омгућила добра циркулација ваздуха. Такође се предлаже уклањање старијих, мање продуктивних носећих грана. Треба поспешити нови раст биљке јер највеће воће се рађа на 1-4 године старим изданцима.
Резидбом се регулише инсолација круне и омогућава да круна буде равномерно изложена сунчевим зрацима, тако да се не дозвољава да родност буде само на периферији већ по целој површини круне. Неопходност резидбе произилази из њеног карактера раста и развоја. Аронија формира велики број изданака које треба сваке године замењивати новим и само најбољим изданцима. Одмах после садње па до ступања у род сваке године остављају се 4-6 изданака за формирање основног жбуна. Бирају се најразвијенији и симетрично респоређени изданци један наспрам другог. Остављени изданци се не прекраћују већ се слободно развијају. Остали изданци уклањају се до основе. У четвртој години обавља се резидба за род. Оставља се исти једнак број изданака једногодишњих, двогодишњих, трогодишњих и тако до шест година. Седмогодишњи и старији ваде се до основе и стално се врши Замена млађим. Правилно развијен жбун треба да има 25-30 изданака, старости 1-6 година, а оваква резидба примењује се до 11-12 године, када треба применити резидбу за подмлађивање, која подразумева превођење старих изданака на млађе на исти начин као код формирања жбуна у првим годинама подизања засада. Реконструкција (подмлађивање) жбуна врши се 3-4 године и опет се наставља резидба на род. Прекраћивање изданака не треба вршити једино ако су сувише бујни, већ их треба пинцирати и из бочних пупољака изазвати развој бочних летораста. Аронија може да плодоноси редовно и обилно 25-30 година под условом да се редовно примењују најсавременије агротехничке и помотехничке мере. Ona može da se gaji i kao stablo. Od izdanaka koji se formiraju ostavlja se samo jedan i rezidbom se formira kruna. Visina stabla sa krunom može da dostigne visinu i preko 3 m. Formiranje stabla sa krunom može da se primenjuje u dekorativne svrhe, inače u proizvodnim zasadima se ne preporučuje . Rezidba aronije obavlja se rano u proljeće pre kretanja vegetacije kada počinju pupoljci da bubre. Она може да се гаји и као стабло. Од изданака који се формирају оставља се само један и резидбом се формира круна. Висина стабла са круном може да достигне висину и преко 3 м Формирање стабла са круном може да се примењује у декоративне сврхе, иначе у производним засадима се не препоручује. Резидба ароније обавља се рано у пролеће пре кретања вегетације када почињу пупољци да бубре.[5]
Предлаже се касно зимско и рано пролећно орезивање (пре избијања пупољака). Активни раст изданака после орезивања у ово доба ће поспешити заљечење и спречити болести које инфицирају ткиво. Касно јесење и зимско рано орезивање може оставити изданке подложне зимском оштећењу. Љетно орезивање није препоручено јер уклањање лишћа лимитира нормалан раст и развој, свежи резови могу поспешити ширење разних болести и орезивање у ово доба може да изазове формирање нових изданака који неће имати довољно времена да отврдну за зиму.
Међутим одређене болести захтевају тренутно орезивање да би се постигла најефективнија контрола. Под овим условима, предности тренутног орезивања премашују настале штете.
Грмље треба одржавати 2-3 метра у висину а што треба практиковати тек кад биљка достигне жељену висину и добро се прими.
Велике плантаже ће захтјевати набавку пнеуматских или хидрауличних машина за орезивање.
Код орезивања оболелих биљака, алате треба дезинфиковати са Лисолом (у размери 1/19 са водом) или са кућним белилом (у односу 1/9 са водом) након сваког реза. Лисол је мање корозиван за алате. Орезане гране треба уклонити и запалити.
Засади стари преко 25 година могу се "покосити" близу површине и на тај начин обавити "подмлађивање".[4]
Загртање биљака (малч)
Загртање помаже у сузбијању корова (посебно између биљака у реду), смањује екстремне флуктуације иземђу дневних и ноћних температура земље, и помаже у задржавању влажности земље. Уобичајени материјали који се користе за загртање су струготина, кора, слама, пиљевина (посебно смрека или топола), старо сјено или шљунак . Максимална дебљина згртања би требало да буде 30 цм (већа дебљина не би била економична) и треба да буде удаљено 20-30 цм од носећих грана да не би пришли мишеви. Црна пластика се такође може користити али је скупља, захтева да се прво постави наводњавање и захтева коришћење ињектора ђубрива.
Ако се користи слама, око биљака треба растурити слој од минимум пола метра у пречнику. Овај малч треба обнављати сваког пролећа. При томе, стара простирка се распада и постаје органско ђубриво чије састојке вода уноси у зону кореновог система. Крајњи продукти разлагања органских материја су вода, угљендиоксид, минерали и енергија, те биљке ђубреним органским материјалима имају брз раст, добро здравље и повећану отпорност на сушу, болести и разне друге стресне ситуације изазване наглим променама климе. [3]
Када се говори о минералима као производима разлагања органских материја, у њих треба убројати и азотне састојке као што су амонијак, нитрати и нитрити, а не само калијум, фосфор, магнезијум, калцијум и остале биогене елементе.
Најдужи ефекат од свих органских материјала који се могу користити као ђубриво има вуна коју треба поставити у јаму пре садње и покрити је слојем плодне земље. Следећих 10 - 15 година вуна ће постепено трунути и снабдевати зону кореновог система азотним састојцима, најважнијим састојцима живих организама.
