Аронија Порекло

Увод

Енглески назив ове биљке је Chokeberry ("чакбери"), што у слободном преводу значи "запируша", јер се тешко гута, као што је то случај са трњинама или оскорушама, па и мушмулама која није гњила. Опора је због тога што садржи доста танина и полифенола. Због ове особине многи воћари су је назвали "руска оскоруша", иако јој плод личи на боровницу. Руски назив ове запируше је "черноплоднаја рјабина". У неким нашим крајевима називају је и "црна оскоруша". Од свих биљака које познаје наш народ, плодови ароније највише подсећају на црни глог. [3]

Аронија има различите енглеске називе. То укључује eastern chokecherry (источну аронију), western chokecherry (западну араонију), Калифорнијску аронију, wild cherry (дивља трешња), wild black cherry (дивља црна трешња), black chokecherry (црна аронија), rum chokecherry (рум аронија), whiskey chokecherry (виски аронија), chuckley-plum, sloetree (трњина, глогиња), cabinet cherry и на Француском церисиер cerisier de virginie, cerisier, cerisier a grappes, cerisier sauvage и caupulin.

Али упркос опорог, горког укуса ових дивљих бобица, од ароније се могу направити одлични производи као што су џемови, желеи, сирупи и вина. Аронија је права трешња и једна је од највише раширених дивљих грмова или малих стабала у Северној Америци. Ова дивља трешња је члан фамилије ружа и њено латинско име је Прунус виргиниана Л. Она је близак рођак домаћих трешања, шљива, бресака и кајсија.

Аронија је уведена у Европу средином осамнаестог века и прво је узгајана 1724. Њено ширење у Северној Америци може бити последица интензивне сече шума од стране Европских насељеника. Аронија није припитомљена, то јест није прошла размножавање и селекцију у култивисаним окружењима. Међутим, низ селекција које имају супериорније карактеристике су изабране из дивљине и тај материјал се проширио и култивисао. [1]

Северна Америка

Аронија је била међу међу најважнијим дивљим воћем које су користили Индијанци Северне Америке. Аронију су нашироко користила племена Блацкфоот и Плаинс Црее. Период у којем је аронија сазрјевала се звао 'месец-црних-трешања'.

Плод се сушио и мљео, за употребу у супама, варивима и тврдим колачима. У унутрашњости Бритисх Цолумбиа сушена аронија се често јела са лососом или лососовим јајима.

Кора се кувала заједно са другим додацима као љек против пролива. Снажан, црни, опор чај се правио п рокувавањем гранчица и користио се против грознице. Осушено корење се жвакало и стављало на ране да се заустави крварење. Чајеви су се радили од коре или корења и користили се против кашља, маларије, стомачних болова, туберкулозе и цревних глиста. Такви чајеви су такође коришћени као седативи и стимуланси апетита. Воће се користило против рак рана, чирева и упала.

Дрво ароније се користило за конструкцију шатора, лукова и стрела, ражња, штапова за копање, лула и машица за ватру. Навајо Индијанци су сматрали аронију за свету биљку и користили су њено дрво за прављење молитвених штапова.

Схусвап Индијанци су мешали воће са медвеђовом масти да би направили боје за пиктограме.

Аронију су такође користили Европски досељеници у Северној Америци. Делови ароније су представљали основу популарне кућне медицине. Чајеви направљени од коре су се дуго користили као седативи, и против кашља. Екстракти плодова и коре су коришћени као додаци препаратима против кашља и прехладе. Кора ароније је била официјелно призната као медикамент од 1800-1975.

У преријама воће се дуго времена користило за желее, сирупе, сосеве, џемове и вино. Тренутно аронија се више користи као ветробран (вишеструки редови), као украс, за побољшање станишта дивљих животиња, за стабилизацију падина и контролу ерозије.

Аронија расте најсеверније у Yukon и North West Territories и најјужније у California, New Mexico i Texas. . У Канади аронија се распростире од B.C. на западу до Newfoundled на истоку. Аронија расте на западу U.S. и у средње-западном и источном појасу од Nebraske па јужно до Kansas, Missouri, Arkansas i North Carolina.


Rasprostranjenost aronije u Americi
Распрострањеност ароније у Америци [8]

Европа

На почетку 20. века аронија долази у Европу, прво у Русију и Скандинавију а касније у Пољску и Аустрију. [5]

Аронија постаје предмет интересовања Ивана Мичурина, чувеног руског ботаничара. Он је тражио воће са великом хранљивом вредношћу, једноставно за гајење, отпорно на хладну климу које може преживити тешке мразеве. Аронија је испунила његова очекивања, са руским генотипом названим Аронија Мичурина. Она се гајила на велико крај Москве и Петрограда, као и у Алтајским планинама (Аронија манџурика). [5]


History of aronia in Russia - from 1816 to 1983
Распрострањеност ароније у Русији 19. век. [6]

1978. Пољски Шумарски Институт експериментише са гајењем дивље Арониа Меланоцарпа. Прве биљке ароније су донешене у Пољску из Русије. 1984. организује се посебна секција посвећена аронији унутар Пољске Вртне Асоцијације са именом Национална Асоцијација Произвођача Ароније. 1986 на Пољском сајму пољопривреде у Познању, произвођачи ароније представљају по први пут саднице, воће и производе и добијају златну награду. Захваљујући многобројним пољским пољопривредним организацијама и појединцима који су веровали у моћ ароније, плодови и производи ароније постају познати и популарни у централној и касније Западној Европи. [5]

У Немачкој постоји мали број подручја где се узгаја аронија. Најстарије подручје налази се од 1976 у Lausitz, Schirgiswalde. Уз бициклистичку стазу на рјеци Elbe, између Meissen и Dresden подигнута је почетком 1990тих плантажа од 33 ха. Друге мање, делимично нове плантаже налазе се код Leipziga, Brandeburga, Bayerna, у Niedersachsenu, затим Stolpen код Coswiga, Volkmarsen у Nordhessenu и на швајцарској страни језера Bodensee. [1]

Плантажа ароније Coswig, Dresden [7]

Пре приближно 20 година аронију су у већој количини посадили и у Словенији, иако није била посебно прихваћена, пре свега због непознавања лековитих својстава. [2]

Први засади ароније у Србији засновани су у организацији ПИК Таково, Горњи Милановац, седамдесетих година двадестог века. Саднице су увезене из Украјине. Идеја да се она користи за производњу сокова није остварена до краја, па се данас концентрат за сокове увози из Пољске. [4]